Izdavačka delatnost za 2009.

     Krajem 2009. Književno društvo Džejms Džojs Beograd objavilo je knjige u pokrenutim edicijama Biblioteka Dedalus i Biblioteka Nora. Reč je o romanu Nenada Vujatovića Krhotine i knjizi poezije Privatna istorija Predraga Brajovića. Uz nesebičnu pomoć svojih članova Društvo se okušalo u jednoj od oblasti koja je predmet njegovog interesovanja. Obe knjige odlikuje izuzetno zanimljiva likovna oprema, što je zasluga mladog dizajnera Marka Stojanovića. Uz nadu da ćemo i u sledećim godinama uspešno nastaviti sa radom, pozivamo Vas da pročitate nekoliko reči o našim knjigama, uz napomenu da ih preko sajta www.knjizara.com možete i naručiti:


NENAD VUJATOVIĆ: KRHOTINE

      Kratka bIografija Nenada Vujatovića kaže sledeće: Nenad Vujatović (Zadar, 1961). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zadru, Odsjek za jugoslavistiku. Magistrirao filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1991). Od 1993. živi i radi u inostranstvu (Brisel, Dablin). Piše poeziju i prozu. Prevodi s francuskog.
     U recenziji ovog romana profesorka na Filološkom fakultetu u Beogradu Tanja Popović napisala je: Krhotine je mogućno odrediti kao roman ispovest ili roman odrastanja. A ukoliko umesto unutrašnje prednost damo spoljašnjoj formi, pogodno bi bilo upotrebiti pojam – lirski roman, koji ovaj put predstavlja postmodernističku verziju romana u pismima, sa doduše samo jednim pismom, ali sa puno likova koji pripovedaju o sebi i svojim doživljajima, gde glavnu reč vode dva „redaktora“ – onaj koji skuplja uspomene i onaj koji ih „priređuje“. Kao njihova davna sabraća po peru, Geteov Vilhelm ili Pečorinov izdavač, oni skromno šapuću iza zavese, izgovarajući tek pokoji neophodni podatak o licima što preuzimaju ulogu pripovedača...

     A drugi recenzent ovog romana, filmski i književni kritičar Srđan Vučinić, u tekstu naslovljenom Jezik Arkadije, istakao je njegove sledeće vrednosti: Roman Nenada Vujatovića Krhotine zamišljen je kao svojevrsni mozaik, svojevrsna slagalica u kojoj se sklapaju istrgnuti fragmenti pojedinačnog i kolektivnog pamćenja jednog podneblja i vremena. U toj namernoj fragmentiranosti, u isti mah i ispunjenosti i opijenosti senzacijama života, možemo ga čitati i kao osobenu repliku na Felinijev Amarkord – repliku koja nam stiže iz drugog istorijskog konteksta, i sa suprotne obale Jadrana. Vujatović je posebno ubedljiv u smenjivanju i ukrštanju pripovednih tehnika, koje se kreću od solilokvija, preko doživljenog govora i unutrašnjeg monologa, pa sve do čistih dramskih scena. Rekao bih da su upravo stil i jezik najveća vrednost ovog romana: tačnije, način na koji oneobičeni, poetizovani govor Dalmacije i njenog zaleđa autor koristi u građenju poetizovano povlašćenog prostora detinjstva, dečaštva i njihovih reminiscencija...
     Deo romana Nenada Vujatovića Krhotine možete pročitati OVDE.


PREDRAG BRAJOVIĆ: PRIVATNA ISTORIJA

    Predrag Brajović je diplomirao na Katedri za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je sledeće knjige: Demo(ste)nologije (zbirka poezije, nagrada "Miloš Crnjanski", Matica srpska, Novi Sad, 1995), Pod senkom krila (roman, Nolit, Beograd, 1998), 4000 znakova (eseji, Narodna knjiga, Beograd, 2007).
     Urednica i osnivač Književnog društva James Joyce Beograd Ivana Milivojević ovako je u svojoj recenziji Privatne istorije opisala ovu knjigu: “Ona ne poznaje udžbenike sledećih pokolenja. / Ona je sebično ravnodušna spram buke i besa svetskih zbivanja. / Naravno, samo ako mi nismo grlo kroz koje će vikati.” Ovih nekoliko stihova iz Privatne istorije Predraga Brajovića, bilo da je čitamo kao kolaž narativnih, refleksivnih i poetski  obličenih fragmenata ili kao desetogodišnju hroniku generacije koja je kraj svog odrastanja, ako je to bilo to, doživela tokom devedesetih u Srbiji, možda najpreciznije govore i o sadržaju i o poetici knjige. Ona nije pisana rukopisom pobednika i ne donosi sud. Ona ne kontekstualizuje jer njen junak upravo govori o lišenosti konteksta koliko god da mu je kontekst nametnut, i jer upravo odatle počinje njegovo pisanje. Ali ona jeste, u neku ruku, estetički sud javne istorije, i predstavlja glas čoveka koji na mah progovara proznim jezikom ogoljenim do gotovo nepodnošljive prozaičnosti, da bi zatim prešao u registar visoke poezije.
     A pisac Dejan Vukićević, u svom tekstu Baloni i bombe, o Privatnoj istoriji napisao je sledećih nekoliko rečenica: Posle tri veoma zapažene knjige (poezija, roman, eseji), kada bi čitalac mogao očekivati dramu ili štogod drugo, Predrag Brajović se vraća majci poeziji ispisujući zapravo međužanrovski rukopis protkan lirsko-esejističko-autopoetičkim komentarima koji počesto zaliče na one iz televizijske serije "Grlom u jagode". Lirski subjekt jeste četrdesetogodišnjak, da, o privatnoj istoriji je ovde reč, ali lirski subjekt istovremeno je i sam Dvadeseti vek, i da, o nama se radi. Duhovi smo koji plutaju univerzumom, „posednici dvadesetovekovne teskobe“, stanovnici „čudesnog predgrađa utopije“ i zemlje „koja nije imala geografske doslednosti“. Sumorno štivo, kao i netom minuvši vek, bez rascvetalih livada i pupoljaka, sa balonima koji pucaju kao metaforama za bombe, kao i do sada stilski besprekorno, eruditno štivo potomak je Propovjednika, zvuči porazno i otrežnjujuće istovremeno, u isti mah lično i naše, govori o onima koji su otišli (bilo iz zemlje, bilo u zemlju) i o onome koji  je ostao, da zapamti, da ispriča.
     Knjigu poezije Privatna istorija možete OVDE pogledati na internetu.